Kako bi izgledao rat sa Iranom i zašto Tramp okleva: Invazija, regionalni rat ili precizni udar, jedna opcija je najverovatnija

Ipak, kako piše Forin polisi, najizgledniji scenario nije američka kopnena invazija niti totalni regionalni rat, već ograničeni, precizno kalibrisani udar sa ciljem promene pregovaračke dinamike.

Autori analize, Araž Reisinežad, gostujući saradnik Bliskoistočnog centra na Londonskoj školi za ekonomiju i političke nauke, i Aršam Reisinežad, predavač ekonomije na Univerzitetu Eseks, ocenjuju da je reč o „militarizaciji diplomatije“, a ne o njenom slomu.

Prema njihovim rečima, u pozadini rastuće vojne napetosti paralelno teku i diskretni pregovori u Omanu, gde američki i iranski predstavnici ispituju međusobne crvene linije. „Diplomatija i vojni pritisak često se odvijaju paralelno, a ne uzastopno“, navode autori za Forin polisi.

Iran slabiji nego ranije?

U Vašingtonu se, kako piše Forin polisi, procenjuje da je Iran danas slabiji nego u prethodnoj deceniji. Arhitektura regionalnog odvraćanja, poznata kao „Osovina otpora“, ozbiljno je narušena: Hezbolah je pod pritiskom, Hamas je vojno oslabljen, režim Bašara al-Asada u Siriji je pao, a tokom prošlogodišnjeg dvanaestodnevnog rata sa Izraelom pokazale su se ranjivosti iranskog vazdušnog prostora.

Iako Iran i dalje raspolaže značajnim raketnim i dron kapacitetima – a deo projektila je čak probio izraelski sistem „Gvozdena kupola“ – kredibilitet njegove moći odvraćanja je oslabljen. A upravo ta percepcija podstakla je raspravu u Vašingtonu.

Jedan tabor smatra da je ovo trenutak za maksimalan pritisak, uključujući ustupke u vezi sa nuklearnim programom, raketama i regionalnim saveznicima Teherana. Neki zagovaraju čak i promenu režima. Drugi, međutim, ukazuju da predsednik Donald Tramp dosledno odbacuje „beskonačne ratove“ i da bi sporazum postignut pod pritiskom omogućio Vašingtonu da ostvari političku pobedu bez novog velikog rata.

„Mir kroz snagu“

Kako piše Forin polisi, Tramp se nalazi u dilemi. Njegova retorika o podršci iranskim demonstrantima i delegitimizaciji režima podigla je očekivanja, ali bi totalni rat potkopao njegov politički imidž. Zato se kao strategija nameće koncept „mir kroz snagu“ – ograničena, odlučna akcija koja bi demonstrirala nadmoć, ali bez dugotrajnog konflikta.

U tom okviru, američki kreatori politike razmatraju ograničeni udar, a ne invaziju. Takva operacija mogla bi biti usmerena na vrh iranskog sistema: vrhovnog vođu ajatolaha Alija Hamneija, visoke vojne i političke zvaničnike, pojedine nuklearne objekte, raketnu infrastrukturu i komandne centre.

Cilj ne bi bio potpuno uništenje iranskih kapaciteta, već demonstracija „dominacije u eskalaciji“ – poruka da SAD mogu pogoditi srce sistema i kontrolisati dalji tok sukoba.

Autori podsećaju da je američka operacija u Venecueli, kada je uhapšen predsednik Nikolas Maduro, probila dugogodišnji tabu o direktnom ciljanju suverenih lidera. U iranskom slučaju redosled bi mogao biti obrnut: prvo javni pregovori, potom udar, pa novi pregovori sa naslednicima.

Zašto invazija nije realna?

Prema oceni iz Forin polisi, kopnena invazija Irana bila bi strateški iracionalna. Troškovi bi bili ogromni, posledice nepredvidive, a podrška javnosti neizvesna. „SAD nemaju manjak kapaciteta, već manjak političkog opravdanja“, navodi se u analizi.

Uprkos široko rasprostranjenoj podršci Sjedinjenih Država za sprečavanje Irana da izgradi nuklearno oružje, ozbiljni posmatrači skoro nikada ne bi predložili ovu opciju.

Sposobnost Irana da se odbrani od američke invazije počinje njegovom neverovatnom geografijom. Kao što je "Stratfor", privatna obaveštajna kompanija, objasnila, "Iran je tvrđava".

"Okružen sa tri strane planinama, a sa četvrte morem, sa pustinjom u središtu, Iran je izuzetno teško osvojiti" navedeno je u izveštaju.

Iran ima oružje koje bi eventualnu invaziju sa mora učinio posebno teškom, ali ni kopnene opcije za SAD nisu naročito dobre, pisao je ranije "Nešnel interest".

Osim toga, kako navodi Forin polisi, rat bi odvukao resurse od ključnog rivalstva sa Kinom. Dugotrajan sukob na Bliskom istoku podigao bi cene energije, opteretio savezništva i smanjio sposobnost Vašingtona da projektuje moć u Indo-Pacifiku.

Rizik pogrešne procene

Ipak, najveća nepoznanica ostaje reakcija Teherana. Iran bi mogao da odgovori simboličnom, ograničenom odmazdom – preko regionalnih saveznika ili preciznim raketnim napadima – kako bi sačuvao kredibilitet bez ulaska u totalni rat. Ali mogao bi i da proceni da uzdržanost samo podstiče dodatni pritisak, pa da proširi sukob napadima na američke ciljeve širom regiona ili ubrzavanjem nuklearnih aktivnosti.

Kako upozorava Rouzmari Kelanik, analitičarka čiji je komentar objavio „Hil“, Iran ima oko 40.000 američkih vojnika u dometu u regionu i niz opcija za odmazdu – od baza u Iraku i Siriji do kompleksa Al-Udeid u Kataru.

Istorija, podseća ona, pokazuje da slabije države ne moraju da pobede – dovoljno je da ne izgube i da izdrže duže od protivnika. Iran možda ne može ugroziti američku teritoriju, ali za Teheran je sukob pitanje opstanka režima.

Upravo tu leži opasnost. „Pregovaranje kroz silu inherentno je nestabilno“, navode autori u Forin polisi. Ograničeni udar mogao bi biti uvod u nove pregovore – ali i iskra koja bi pokrenula lanac događaja van kontrole.